foto1 foto2 foto3 foto4 foto5


+381 11 2160 752
sah.zurn@yahoo.com

R A D

Šahovski klub

KOMENTAR S’ POVODOM: Događanja u šahovskim savezima

logoSvedoci smo “promena” koje se događaju u našoj šahovskoj organizaciji, odnosno šahovskim savezima. Poprište “burnih borbi” bile su skupštine ŠS Srbije i ŠS Beograda. Na prvoj je, uz malo “dima”, smenjen dosadašnji predsednik Miroslav Kopanja, a ono što se događalo na ovoj drugoj – još je predmet “nadglasavanja”!? Dakle, borba se vodi – kao i mnogo puta do sada, oko toga ko će dobiti više glasova. Kada neko u tome uspe – postaće pobednik. I tako će se osećati – pobednički.

Bez obzira što sam uveren da će se i ova priča , kao i sve dosadašnje, završiti u stilu “tresla se gora – rodio se miš“, mislim da je vreme da se konačno napravi razlika između forme i suštine. Zaista, i ranija rukovodstva šahovske organizacije zadovoljila su formu, odnosno dobila su većinu glasova organa koji ih biraju. Međutim, postavlja se pitanje šta je bilo sa suštinom: sa kakvim referencama (biografijama u šahu i van njega) i programima su te glasove (i poverenje) zaslužili? Obzirom na nezadovoljstvo rezultatima njihovog rada i ukupnim stanjem u srpskom šahu, ti elementi – najblaže rečeno, nisu bili u prvom planu. Utisak je da se i sadašnja borba u ŠS Beograda, oko toga “ko će ostati ili postati predsednik”, vodi baš na tom planu: čija će glasačka mašina (ili propaganda!?) biti efikasnija i zaslužiti epitet pobedničke. 

Bio sam na prvoj Skupštini ŠS Beograda (24. januar) i neposredno prisustvovao početku borbe u kojoj je “prebrojavanje” bilo u prvom planu. Drugoj (31. januar) nisam prisustvovao, ali sam čitao novinske izveštaje i, sa posebnom pažnjom, “nadigravanja” na sajtu “Večiti šah”. Dovoljno da dobijem potpunu potvrdu za predviđanje da će i ovog puta forma “nadvladati” suštinu. 

Na skupštini kojoj sam prisustvovao potezane su i “teške reči”, kao što je demokratija i demokratska prava većine. Pojedinci su isticali da i tzv. “mali klubovi” imaju “jednaka prava”, odnosno da njihov glas nije manje vredan od onih iz većih ili “velikih”. To je bilo (u ne maloj) suprotnosti sa isticanjem značaja što su na njihovoj strani (podržavaju ih) nekolicina poznatih velemajstora. Moglo je to da nametne pitanje da li glas prvokategornika vredi kao velemajstorov? Ne tako komplikovana analiza “demokratskih pravila” dovela bi do zaključka da glas prvokategornika mora (nažalost ili na sreću) da vredi kao velemajstorov, ali da je pravo delegata klubova manje jasno. Iz više razloga. Prvi je što jedan delegat može da zastupa klub sa većim brojem članova, većim brojem kvalitetnih igrača, znatno većim ulaganjima u razvoj šaha itd, od nekog drugog kluba, a drugi je što veći klub može da osnuje još nekoliko svojih klubova i tako “stekne pravo” na veći broj glasova. Ovo su dva dovoljno ubedljiva argumenta, a ima ih još.

Da bi priča o važnosti “većeg broja glasova” bila uverljivija, podsetiću na izjavu Vinstona Čerčila: “Demokratija je najgori oblik društvenih odnosa, ali ostali su još gori!”. Prevedeno na naše šahovske prilike moglo bi to da glasi ovako: “Nije dobro što i mali klubovi imaju isti glas kao i veliki, ali bi još gore bilo ako bi se pitali samo “veliki”. Vredna pažnja je i misao: “Što veći broj ljudi misli isto, veća je verovatnoća da nisu u pravu”, a moja omiljena je: “Kad svima bude jasno, po pravilu je kasno!”. 

Ovo nije polemika sa vrednostima i pravilima demokratije, već o potrebi da se pažnja usmeri na suštinu, a u konkretnom slučaju – kada je u pitanju naša šahovska organizacija, to podrazumeva izbor ljudi sa “biografijom i programom”, koji će biti u stanju da započnu istinske promene u “Šahovskoj Srbiji” – na svim nivoima. U tom smislu “kadriranja” u uskim krugovima (kao do sada), iza kojih, po pravilu, stoje uski interesi, nikada nisu vodili (i ne mogu) tako potrebnom napretku šaha u Srbiji. Treba se samo setiti insistiranja grupe reprezentativaca na “svom izboru” selektora pred olimpijadu u Torinu (2006). 

Mora se naglasiti da šah nije samo povlačenje poteza za šahovskom tablom – šah je znatno više od toga. I upravo i na tome treba insistirati i samo takav pristup može dovesti do izrade (i izvršenja) programa kojim bi se započeo povratak našeg šaha na staze stare slave.

I za sam kraj. Ako neko stekne utisak da sam se ovim tekstom “stavio na nečiju stranu” – strašno greši. Kriza srpskog šaha započela je devedesetih godina, a ja sam poslednjih godina (više od dvadeset) napisao brojne tekstove na tu temu. To nije imalo dovoljno efekta, ali sam, nažalost, uveren da neće ni ove “akcije i reakcije”, u kojima opšti interesi nisu u prvom planu.

Miloš Jovičić, 10.2.2016.