R A D

O ŠAHU I ŠAHISTIMA ne samo potezima na 64 polja, izdavač “Šahovski klub RAD”, štampana 2017. godine, 287 strana. SADRŽAJ: Opšta znanja o šahu (Iz istorije šaha, Kako učiti i kako se usavršavati u šahu, Opšta strategija otvaranja, O principima središnjice, Principi završnica, Završni deo – opšti zaključci, Kasparov o fazama igre), Kako se razvijao šah (Početak pristupa šahu kao nauci, Vreme romantizma, Osnovi Štajnicovog učenja, Zdrav razum u šahu, Posle Štajnica i Laskera – do “Modernog šaha”: Hoze Raul Kapablanka, Aleksandar Aljehin, Maks Eve, Mihail Botvinik, Vasilij Smislov, Mihail Talj, Tigran Petrosjan, Boris Spaski, Robert Fišer, Anatolij Karpov, Gari Kasparov i Magnus Karlsen), Uticaj savremenih tehnologija na šah (O kompjuterima i “Kako razmišljaju kompjuteri”, Kako igrati protiv kompjutera?, Kasparov o kompjuterima, Šah u vremenu velikog uticaja interneta), Šah je, ipak, ljudski izum (Intuicija, O greškama za šahovskom tablom, Pojam mišljenja u šahu), O talentu ili “Radom se može sve postići”, (O talentu – na šahovski način, Maštanje i “snaga maštanja”, I marljivost je talenat!, Trener u šahu – značaj i uloga, Osnovna znanja iz psihologije), O pokazateljima šahovskog znanja (Ocena pozicije, Pozicioni faktori ocene, Statička i dinamička ocena, Tipske pozicije središnjice, Profilaktika – preventiva i predviđanje, “Krizna tačka” i “Kritične pozicije”), Donošenje odluka (Kako do pravilnih odluka, MVK: materijal, vreme, kvalitet, Materijal kao ključni element, Važnost faktora vremena, Treći faktor – kvalitet, MVK – praktično, Inovativnost – kreativnost, Postupak donošenja odluke, Neke korisne sugestije, Potreba preispitivanja uspeha, O stilu igre, O stilu igre – od Laskera..., Stil “Magnus Karlsen”), Šah, šahisti i stvarni život (O šahu – na drugačiji način, O šahistima – na drugačiji način)

Predgovor autora

“Ako zavolite šah onako kako treba, on će vam otkriti svoje zadivljujuće tajne.” Aleksej Suetin

Šah nije samo povlačenje poteza za šahovskom tablom! Ova misao svakako nije originalna, ali je bez sumnje (neopravdano!) retko korišćena u afirmaciji drevne igre i ukazivanju na njen specifičan značaj u razvijanju ličnosti spremne da se na najbolji način suoči i sukobi (?!) sa problemima sa kojima se susrećemo u svakodnevnom – stvarnom životu.

Posle četiri knjige pod zajedničkim naslovom “Najkraći put do majstorstva” postavljali su mi pitanje šta sada planiram da napišem. S druge strane i sam sam se pitao šta bi to moglo da bude, ali i da li uopšte – posle oko 9.000 stranica napisanih i objavljenih u knjigama i časopisima – imam pravo i potrebu da “zloupotrebljavam” pažnju šahista i ljubitelja šaha. Onda sam se setio početnih rečenica iz prvog izdanja knjiga “Najkraći put do majstorstva” koje glase: “Mada nijedan autor knjige, do sada, to nije učinio – ja priznajem! Priznajem da sam, stvarajući ovu knjigu, naučio puno toga što nisam znao. U stvari, pre bi se moglo reći da sam pritom, za neka svoja mišljenja, dobio ‘zvaničnu potvrdu’...” Zaista, posle te, ali i tri sledeće knjige, moja razmišljanja na temu šaha u mnogome su evoluirala. Dakle, mnogo je toga što sam razumeo na drugačiji način, pa mislim da mi je i obaveza da o tome obavestim one koje bi to moglo da interesuje.

Kad smo kod obaveza, onda moram podsetiti na nešto što sam, povodom poglavlja O šahu na drugačiji način napisao u drugoj knjizi: “Šah, svakako, treba sagledati i sa njegove druge strane – ne samo takmičarske. To je od posebnog značaja za reafirmaciju drevne igre. Ovoga puta je to urađeno u skromnim razmerama – da podstakne ili isprovocira druge da o tome razmišljanju i pišu. Sa svoje strane, obećavam da ću o toj temi, ako budem pripremao neko novo izdanje ove knjige, pisati mnogo opširnije!” Ovo je prilika da, bar donekle, ispunim svoje obećanje.

Ipak, postoji još jedan razlog, možda presudni, zbog koga sam osetio obavezu da napišem još jednu knjigu i to, baš, na ovu temu. Radi se o jednom razgovoru iz 2004. godine, vođenog u kancelariji tadašnjeg generalnog direktora dnevnog lista “Politika”, gospodina Darka Ribnikara. Povod je bio izlazak prvog broja časopisa “Moderni šah”, a u posetu poslednjem aktivnom pripadniku porodice osnivača uglednog lista “Politika” otišli smo dr Miroslav Vrhovšek, kao predsednik Saveta “Škole šampiona” i moja malenkost u svojstvu glavnog urednika časopisa. U razgovoru je, naravno, bilo reči o teškoćama koje sa sobom nose izdavački poduhvati, naročito oni u oblastima koji imaju ograničenu čitalačku publiku – kao što je šahovska. Gospodin Ribnikar je u ukupne teškoće dodao saznanje da mnogi, kada se govori o šahu, imaju asocijaciju na penzionere koji igraju u mesnim zajednicama. Nije to bilo mišljenje velikog gospodina i istinskog intelektualca, već samo konstatacija nečega što je bio u prilici da čuje.

Naravno, ništa nije loše što se šahom bave penzioneri, ali nikako mi se nije dopadao (i ne dopada mi se!), ipak potcenjujući kontekst u kome se ne mali broj “kritičara” odnosi prema igri – najlepšoj od svih. Zbog toga sam rešio da o šahu napišem nešto što će pomoći i onima koji o njemu znaju nedopustivo malo da ubuduće ne govore nedopustivo pogrešno o drevnoj igri. A to nije nimalo lako. Zašto? Zato što se o šahu, najčešće, pre svega zbog nedovoljnog znanja o drevnoj igri, misli na dva potpuno suprotna načina: da je šah obična igra ili da su šahisti ljudi natprosečne inteligencije. Ni za jedan od ovih stavova ne može se reći da je apsolutno pogrešan ili tačan.

Da, šah je igra, ali ne obična već najumnija koju je čovek tokom vekova izmislio. A nekadašnji prvak sveta Mihail Botvinik govorio je: “Šah je intelektualna igra. U tome što je šah igra nema ničega lošeg. Danas se smatra da je sve ono što čovek radi takođe – igra.” S druge strane dobro igranje šaha ne predstavlja garanciju da je to posledica visoke inteligencije. O tome su čitav vek ranije vršena razna ispitivanja, koja nisu (i nisu mogla) dati pouzdane zaključke. Uostalom, veliki je broj onih koji su bili veliki umovi a nisu igrali i, verovatno, nisu ni znali da igraju šah. Ali veliki je i broj u istoriji poznatih ličnosti koje su volele i veoma dobro igrale šah. O tome će biti više reči u ovoj knjizi, a sada ću samo pomenuti da je Emanuel Lasker, drugi po redu prvak sveta, bio doktor matematike i filozofije, a da je šesti šampion Mihail Botvinik bio vrhunski ekspert u oblasti elektronike i jedan od začetnika ubrzanog razvoja računarske tehnologije. Istina, danas, u vreme “neophodnih specijalizacija”, takvih primera je sve manje – naročito na visokom šahovskom nivou.

Apsolutno sam saglasan sa mišljenjem da se naučni prilaz konkretnom problemu mora zasnivati na znanjima i poznatim dostignućima na određenu temu, a da se na bazi toga gradi nešto novo, bolje i naprednije. Zato se može postaviti pitanje šta je bila polazna osnova za pisanje ove knjige ili bolje rečeno koja je šahovska literatura imala najveći uticaj prilikom njenog pisanja. Pa evo odgovora.

U velikoj meri koristio sam neka ramišljanja Garija Kasparova koje je dao u svojoj knjizi “Kako život imitira šah”. U izvesnom smislu za mene je predstavljao svojevrstan izazov da svoja razmišljanja uporedim sa trinaestim po redu svetskim šampionom, nadajući se da ću nedostatak u šahovskom znanju i razumevanju u odnosu na njegovo uspeti da nadoknadim iskustvima iz stvarnog života i realnog biznisa, u kojima su “razmišljanja na šahovski način” imala nesumnjivi uticaj. To bi moglo biti u velikom saglasju sa mišljenjem Jurija Averbaha, koji je govorio da se šah razvijao sa razvojem ljudskog uma, ali možda još više sa onim što je kazao Nikolaj Krogijus: “Postoji neposredni međusobni uticaj između šahovskog i opšteg obrazovanja.” Zato sam radeći na ovoj knjizi, imao u vidu i ono što su napisala dvojica velikih šahovskih intelektualaca u svojim knjigama “Traganje za istinom” i “Psihologija šahovskog stvaralaštva.”

Naravno, nezaobilazni su svi tomovi “Najkraći put do majstorstva”, na koje su najveći uticaj imale knjige “Igra miliona” Dragoslava Andrića, “Zdrav razum u šahu” Emanuela Laskera i “Psihologija šahista” Rubena Fajna. U delu u kojem sam osećao potrebu da izvršim poređenja događanja za šahovskom tablom i onih u stvarnom životu, značajna su mi bila iskustva kao zaposlenog u RAD-u, jednom od najpoznatijih građevinskih giganata sa ovih prostora – duga više od 43 godine.

Nabrajanja onoga što je neposredno uticalo na sadržaj knjige bilo bi nepotpuno ako ne bih pomenuo reči koje je u tekstu pod naslovom “Igra šaha”, pre više od jednog stoleća, napisao Tomas Henri Haksli (1825-1895). Njih ćete u knjizi, u trenutku koji sam procenio najpovoljnijim, moći da pročitate u celini, ali već sada moram reći da iz njih postaje jasno koliko ima sličnosti između šaha i života, između borbi na 64 polja i svakodnevnih ljudskih događanja.

Tako su stvoreni početni uslovi da se o šahu piše na drugačiji način, ali time zadatak nije bio obavljen do kraja. Postavilo se pitanje koji je to drugačiji način, i kako sve to drugačije može da se smesti u samo jednu knjigu? U odgovoru na ovo pitanje pomoglo je mišljenje sa kojim su se u potpunosti saglasili Hose Raul Kapablanka i Gari Kasparov, treći i trinaesti šahovski šampioni, a ona glasi: “Naučiti kako se igra šah je lako, ali je teško naučiti da se igra dobro.” Zato nije bilo dileme da li treba pokušavati u samo jednoj knjizi naučiti čitaoca da nauči da dobro igra šah. To je nemoguće. Ali moguće je o drevnoj igri govoriti na način koji će omogućiti bolje razumevanje onoga što se događa za šahovskom tablom, ali i o načinu razmišljanja i donošenju odluka koji kao rezultat daje povlačenje konkretnih poteza – u šahu i stvarnom životu.

Ovakav pristup zahtevao je odgovor na dva osnovna pitanja. Prvo, kako pisati a da to bude pristupačno i razumljivo čitaocima koji poseduju znanja iz jedne partije šaha odigrane po pravilima? Drugo, na koji način treba koristiti “šahovski rečnik”? Odgovor, koji se nameće, je da treba pokušati pronaći pravu meru, ali da se neke stvari ne mogu objasniti bez šahovskih dijagrama i šahovske notacije. Bilo je još sličnih pitanja, a da li su na sva dati pravi odgovori moći će se reći tek kada se knjiga pročita. U svakom slučaju, zavisno od šahovskog i opšteg obrazovanja, mišljenja će biti različita – u skladu sa mojom osnovnom podelom na ljubitelje šaha, one za koje je šah hobi (ili više od hobija) i šahovske profesionalce.

S obzirom na to da knjiga ima ambiciju da, na svoj način, predstavi viđenje ukupnih šahovskih karakteristika i vrednosti, moralo se početi i od nekih osnovnih pojmova i podataka: od istorijskih činjenica i osnovnih definicija i razvojnih etapa, do sadašnjeg trenutka – tzv. modernog šaha. Nešto od toga može se pročitati i u drugoj šahovskoj literaturi, naravno i u knjigama “Najkraći put do majstorstva”.

Ponoviću da sam koristio tekstove (po pravilu) ne vršeći bilo kakve korekcije – sve u želji da se na što neposredniji način ostvari uvid u razvoj mišljenja u (i o) drevnoj igri. Tako je poglavlje Opšta znanja o šahu zasnovano na onome što je Hoze Raul Kapablanke napisao u knjizi “Osnovi šaha” pre jednog veka, bez obzira na to što je posle nje napisano mnogo kjnige na tu temu. Naravno, nije slučajno i to što je za kraj poglavlja odabrano ono što je napisao Gari Kasparova – začetnik modernog šaha. Takođe, pažljivi čitalac primetiće da u knjizi ima i mišljenja koja međusobno nisu u potpunoj saglasnosti. To nije slučajno, a učinjeno je u želji da podstakne na sopstveno razmišljanje, ali i da još jednom podseti na nešto što se mora znati: u šahu su vrlo retka mišljenja “za sva vremena”.

Na samom kraju predgovora, moram reći da osnovni zadatak ove knjige nije da se iz nje nauči kako se dobro igra šah, već da se steknu neophodna znanja iz opšte šahovske kulture. A ona su itekako potrebna da bi se povlačili pravi potezi na 64 polja, ali i u stvarnom životu.