foto1 foto2 foto3 foto4 foto5


+381 11 2160 752
sah.zurn@yahoo.com

R A D

Šahovski klub

logoJedan od najznačajnijih klubova u istoriji Beograda svakako je Šahovski klub "Rad". Ali ne samo zbog takmičarskih rezultata, pojedinačnih i ekipnih, već pre svega zbog raznovrsnih aktivnosti kojima se, verovatno, nijedan šahovski klub u našoj zemlji ne može pohvaliti.

ZANIMLJIVOSTI

Ne može se, nažalost, reći da je šah česta tema u literaturi. Ipak, može se naći i u delima veoma poznatih i visokotiražnih pisaca. Ni čuvena Agata Kristi, čija izdanja dosežu ukupan tiraž od blizu dve milijarde primeraka, nije mimoišla šahovsku temu. Evo poglavlja iz romana “Velika četvorka”, koje praktično predstavlja posebnu priču.

 

KOBNI POTEZ (Agata Kristi)

agata kristiPuaro i ja smo često večeravali u jednom malom restoranu u Sohou. Jedne večeri primetili smo za susednim stolom našeg starog prijatelja inspektora Džepa. Pošto je za našim stolom bilo mesta on nam se pridružio. Prošlo je puno vremena od kako smo ga videli poslednji put.

- Retko navraćate kod nas – primeti Puaro. – Nismo se videli od kako je završena istraga “Žutog jasmina”, a to je bilo pre više od mesec dana.
- Da, da. Imao sam posle toga neka posla na severu. A kako vama ide? ”Velika četvorka” se još uvek drži, zar ne?
- Ah, stalno se podsmevate sa mnom, ali verujte mi “Velika četvorka” postoji.
- Ja Vam verujem i ne sumnjam u to, ali ne treba praviti od toga svetski problem.
- Prijatelju moj, Vi ste u velikoj zabludi. Najveće svetsko zlo je skoncentrisano u “Velikoj četvorci”. Niko ne zna kakvo zlo oni smišljaju, ali u istoriji nije bilo slične organizacije kriminala. Vodi je najbistriji mozak Kine, drugi član je američki milioner, treći žena-naučnik, Francuskinja, a četvrti...

Tu ga Džep prekide.

- Znam, znam. Kao i uvek uzjahali ste svog omiljenog konja gospodine Puaro i to Vam postaje prava manija. Dajte, da bude zanimljivije, da popričamo o nečemu drugom. Da Vas možda ne interesuje šah gospodine Puaro? – upita Džep.
- U principu da. Nekad sam igrao.
- U tom slučaju možda nešto znate o čudnom događaju koji se juče desio za vreme partije meča dvojice pozatnih svetskih šahista, jedan je iznenada umro.
- Da, nešto sam načuo. Jedan od igrača je doktor Savaranov, šampion Rusije, a drugi, koji je umro od srčanog udara, sjajni mladi Amerikanac Gilmor Vilson.
- Upravo tako. Savaranov je pobedio Rubinštajna i postao šampion Rusije pre nekoliko godina. O Vilsonu govore kao o novom Kapablanki.
- Zanimljiv slučaj – zamišljeno reče Puaro.- Ako ne grešim, Vas posebno interesuje taj slučaj.

Džep se stidljivo osmehnuo.

- Pogodili ste pravo u cilj gospodine Puaro. Vilson je bio zdrav kao bik i nije imao nikakve srčane tegobe. Apsolutno neobjašnjiva smrt.
- Sumnjate li da ga je ubio Savaranov – uskliknuh ja.
- Naravno, ne. Sumnjam da bi čak i Rus ubio čoveka da bi izbegao poraz u šahovskoj partiji. U svakom slučaju, polazeći od toga čime raspolažem, ovde je još neko umešan. Doktor sjajno igra šah. Kažu da je od njega bolji samo Lasker.

Puaro je zamišljeno klimnuo glavom.

- U čemu se konkretno sastoji vaša ideja? – upita on. Zašto su Vilsona otrovali? Predpostavljam da predpostavljate da je otrovan.
- Svakako. Srčani udar govori samo o tome da je srce prestalo da radi. To kaže i zvanični izveštaj sudskog lekara, koji priznaje da nije sasvim uveren da je to prirodan uzrok smrti.
- Kada je autopsija?
- Večeras. Smrt Vilsona je nastupila odjednom. U njegovom ponašanju nije bilo ničeg čudnog, i u momentu kada je vukao jedan od poteza odjednom je pao preko stola i umro.
- Postoji jako mali broj otrova koji na taj način deluju.
- Znam. Sekciranje će nam, nadam se, pomoći. Pa ipak, zašto bi neko ubio Gilmora Vilsona? – To bi hteo da znam. Bio je skroman i bezazlen mladić. Upravo je doputovao iz Amerike i očigledno nije imao neprijatelja u ovom delu zemljine kugle.
- Sve izgleda neverovatno – zamišljeno promumlah.
- Ne baš - reče Puaro sa osmehom. – Vidim da Džep ima svoju teoriju o tome šta se desilo.
- Da gospodine Puaro. Ja mislim da otrov nije bio namenjen Vilsonu već nekom drugom.
- Savaranovu?
- Da. Savaranov je imao nesuglasice sa boljševicima, odmah posle revolucije. Pisalo je čak da je ubijen. Međutim, on je uspeo da se sakrije i da provede tri godine u neverovatnim uslovima negde u Sibiru. Užasno se napatio i veoma se promenio. Njegovi prijatelji kažu da ga jedva prepoznaju. Kosa mu je posedela i izgleda kao starac. Pored toga gotovo je invalid i retko izlazi iz kuće. Živi savim povučeno sa svojom nećakom Sonjom Davilovom i ruskim slugom u stanu na Vesmister-stritu. Moguće je da još uvek misli da ga progone. Razumljivo je da je jedva pristao da igra taj meč. Nekoliko puta je odbijao da igra i pristao je tek kada su novine podigle neverovatnu galamu na račun njegovog nesportskog ponašanja. Gilmor Vilson ga je uporno izazivao i na kraju je isterao svoje. Pa se sada pitam gospodine Puaro, zašto Savaranov nije hteo taj meč? Zar ne zbog toga što nije hteo da privuče pažnju na sebe. Odatle moj zaključak: Gilmora Vilsona ubili su greškom.
- Da li isključujete mogućnost da bi smrt Savaranova odgovarala nekom iz ličnih motiva.
- Samo njegovoj nećaci. Nedavno je Savaranov dobio veliko nasledstvo od gospođe Gospoža, čiji je muž bio vlasnik fabrike šećera u starom režimu. Ja predpostavljam da je među njima bilo nečega, jer ona nije htela da veruje vestima o njegovoj smrti.
- Gde se igrao meč?
- U stanu Savaranova. On je invalid, kao što Vam rekoh.
- Da li je bilo puno ljudi koji su došli da gledaju?
- Cela družina, nekoliko desetina.

Puaro napravi grimasu.

- Jadni Džepe, zadatak Vam nije ni malo lak.
- Čim saznam da je Vilson otrovan mogu da počnem istragu.
- Da li Vam je padalo na pamet da će ubica, ako su vaše predpostavke tačne da je žrtva trebalo da bude Savaranov, pokušati ponovo ubistvo.
- Naravno. Dva policajca čuvaju stan Savaranova.
- To će svakako pomoći ako neko pokuša da uđe sa bombom pod miškom – suvo reče Puaro.
- Čini mi se da ovo počinje da Vas interesuje gospodine Puaro? – reče Džep, sa iskrom nade u očima. – Možda biste mogli da pogledate telo Vilsona pre sekciranja? Ko će ga znati, možda je čvor na njegovoj kravati krivo vezan, a to može da nam bude važna informacija koja će pomoći u rešenju slučaja.
- Dragi Džepe, sve vreme večeras svrbeli su me prsti da popravim Vaš čvor na kravati. Dozvolite. Tako. Sada je mnogo prijatnije za oči. I, naravno, neophodno je otići u mrtvačnicu.

Nisam mogao da ne primetim da je pažnja Puraoa sasvim zaokupljena novim problemom. Njega su sasvim prestale da interesuju druge stvari od kako je bio opsednut “Velikom četvorkom”, tako da sam se ja iskreno obradovao videvši ga ponovo u dobroj formi.

Što se mene tiče, ja sam se užasno ražalostio pri pogledu na beživotno telo mladog Amerikanca, koji je umro tako nesrećno i ružno. Puaro je temeljno pregledao telo. Ne računajući mali ožiljak na levoj ruci nikakvih vidljivih povreda nije bilo.

- Doktor kaže da je to opekotina, a ne posekotina – objasni Džep.

Puaro se zatim usredsredio na džepove pokojnika. Sve je bilo poređano da bi smo mogli da osmotrimo. Toga nije bilo mnogo: maramica, ključevi, ispisani notes sa nekoliko nebitnih pisama. Jedan predmet koji se nalazio malo sa strane privukao je Puaroovu pažnju.

- Šahovska figura. – uskliknu on. Beli lovac. Da li je bio u njegovom džepu?
- Ne, stegnut u ruci. Jedva smo izvukli figuru iz njegove ruke. Kasnije ćemo se vratiti doktoru Savaranovu. To je figura iz prelepog kompleta od slonove kosti.
- Dozvolite mi da je vratim vlasniku. Poslužiće mi kao razlog da ga posetim.
- Znači tako. – uskliknu Džep – Hoćete da učestvujete u istrazi.
- Priznajem. Veoma vešto ste me zaintrigirali.
- Sjajno. Konačno sam uspeo da Vas odvojim od Vaših razmišljanja i da Vas nečim zaposlim. Kapetang Gasting je takođe zadovoljan.
- Istina, istina, - rekoh, osmehnuvši se.

Puaro se ponovo okrenuo prema telu.

- Imali još neka sitnica koju bi želeo da znam? – upita on.
- Mislim da nema.
- Aha... bio je levak?
- Vi ste čarobnjak gospodine Puaro. Otkud to znate. Da, zaista je levak, mada je to u ovoj istrazi sasvim nebitno.
- Naravno da nema veze, - revnosno se složi Puaro, videvši da se Džep malo zabrinuo. –To je moja glupa šala. Vi znate da meni pričinjava zadovoljstvo da se šalim sa Vama.

U tako prijateljskom razumevanju napustismo mrtvačnicu.
Sledećeg jutra dođosmo u stan doktora Savaronova u Vestminster-stritu.

- Sonja Davilova, lepo ime, - došapnuh ja.

Puaro se zaustavi i ogorčeno me pogleda.

- Vi samo tražite mogućnost da počnete flert. Nepopravljivi ste. Biće sjajno ako ispadne da je Sonja Davilova naš “dobročinitelj”, grofica Vera Rosakova.

Pri pomenu grofice lice mu se smračilo.

- Bože Puaro, Vi sumnjate...?
- Ne, ne, šalim se. Šta god rekao Džep, nisam do te mere opsednut “Velikom četvrtkom”.

Vrata nam je otvorio sluga sa bezizražajnim licem. Činilo se da na tom licu nikada nema emocija.

Puaro je dao karticu na kojoj je Džep napisao nekoliko reči da bi nas predstavio domaćinu, pa su nas pratili do dugačke sobe sa niskim plafonom, koja je imala bogate tapete i bila puna antikviteta. Na zidovima je visilo nekoliko prelepih ikona, dok je na podu bio prekrasan persijski tepih. Na stolu se nalazio skupocen samovar.

Pažljivo sam razgledao jednu od ikona za koju sam zaključio da je izuzetno vredna i okrenuvši se video sam Puraoa kako leži na podu. I pored tog što je tepih bio prelep, nisam mogo da shvatim čime je izazvao pažnju Puaroa.

- Zar je tako redak primerak, - upitah ja.
- Šta? A, tepih? Ma ne, nje tepih izazvao moja pažnjom. On je zaista redak primerak i previše je lep da bi ga iz čista mira probili ekserom na sredini. Ne, Gestingse, - dodao je kada sam prišao – eksera ovde više nema. Ostala je samo rupa.

Neočekivani zvuk naterao me je da se naglo okrenem a Puaro da skoči na noge. Na vratima je stajala devojka. Sa čuđenjem je gledala u nas a njene tamne oči bile su ispunjene podozrenjem. Bila je srednjeg rasta sa lepim, pomalo tužnim licem, tamno plavim očima i crnom kao gar kratkom kosom. Njen melodični glas zazvučao je neengleski.

- Bojim se da moj teča ne može da vas primi. Teško je bolestan.
- Kakva šteta! Možda biste Vi mogli da budete ljubazni i da mi pomognete umesto njega. Vi ste gospođica Davilova, zar ne?
- Da, ja sam Sonja Davilova. Šta biste želeli da znate?
- Ja na neki način vodim istragu tog nesrećnog slučaja, koji se desio preksinoć - smrt gospodina Gilmora Vilsona. Šta možete da mi ispričate o tome?

Devojka je širom otvorila oči.

- Umro je od srčanog udara za vreme šahovske partije.
- Policija nije sasvim sigurna da je to bio srčani udar gospođice.

Devojka je uplašeno odmahnula rukom.

- Znači istina je! – uskliknula je – Ivan je bio u pravu.
- Ko je Ivan i zašto mislite da je on u pravu?
- Ivan Vam je otvorio vrata. On mi je već govorio da misli da Gilmor Vilson nije umro prirodnom smrću, već da su ga greškom otrovaali.
- Greškom?
- Da, otrov je bio namenjen mom teči.

Sasvim se oslobodila svog prvobitnog podozrenja i govorila je veoma otvoreno.

- Otkud Vam to gospođice? Ko bi želeo da otruje Vašeg teču?

Ona odmahnu glavom.

- Ne znam. Od mene se sve krije. Čak mi ni moj teča ne veruje. Možda je to i prirodno. Vidite, on me zapravo jedva poznaje. Video me je poslednji put kada sam bila sasvim mala i nismo se sretali sve do sada, dok nisam doputovala u London. Jedino što znam je da se on od nečega krije. U Rusiji ima mnogo tajnih organizacija, a jednom sam slučajno čula nešto što me je podstaklo da mislim da se on boji jedne od tih organizacija. Recite gospodine, - koraknula je i snizila glas, - da li ste nekada čuli za organizaciju “Velika četvorka”?

Od iznenađenja Puaro je skočio i iskolačio oči.

- Od kuda Vam to... Šta znate o “Velikoj četvorki”, gospođice?
- Samo to da takva organizacija postoji. Jednom je neko u razgovoru pomenuo “Veliku četvorku”, a ja sam posle toga od teče pokušala da saznam šta je to. Nikada u životu nisam videla da se neko tako strašno uplašio. Pobledeo je i počeo da se trese. Ubeđena sam da se on njih strašno boji. I eto, ja mislim da su oni greškom ubili tog amerikanca Vilsona.
- “Velika četvorka”, prošapta Puaro, - svuda ta “Velika četvorka”. Kakva čudnovata slučajnost. Vašem teči i dalje preti opasnost i ja sam dužan da ga spasem. Ispričajte mi sada tačni raspored događaja te zlokobne večeri. Pokažite mi šahovsku tablu, sto, gde je sedeo, jednom rečju sve.
Otišla je do druge strane sobe i donela neveliki sto. Povšina stola bila je retko lepo urađena u obliku šahovske table sa srebrnim i crnim poljima.
- Pre nekoliko nedelja teča ga je dobio na poklon sa molbom da na njemu igra svoje partije. Stajao je na sredini sobe, tačno ovako.
Puaro je zagledao sto, previše pažljivo prema mom mišljenju, vodio je istragu drugačije nego što bi to ja radio. Mnoga njegova pitanja činila su mi se beskorisnim, dok u isto vreme o stvarima koje su direktno bile u vezi sa ubistvom zapravo nije pitao. Činilo mi se da ga je pominjanje “Velike četvorke” izvelo iz takta. Posle detaljnog pregleda stola i utvrđivanja tažnog mesta gde se nalazio te večeri, zamolio je da mu se pokažu figure. Sonja Davilova ih je donela i izvadila iz kutije. Puaro je ovlaš pogledao neke od njih.
- Sjajna garnitura, - rasejano reče.

Još uvek nije postavio ni jedno pitanje o hrani i piću i o prisutnima. Ja sam se značajno nakašljao.

- Ne mislite li Puaro da...

On me nestrpljivo prekide.

- Ne mislim, prijatelju. Oslonite se na mene gospođice. Znači, ne postoji nikakva mogućnost da vidim Vašeg teču.

Na licu joj se pojavi nešto nalik na osmeh.

- Naravno da će da Vas primi. Shvatite, moja dužnost je da prethodno porazgovaram sa posetiocimaa i odlučim da li je neophodno da se vide sa tečom.

Izašla je. Čuli smo došaptavanje iz susedne sobe i posle par minuta ona se vratila i pozvala nas da uđemo. Muškarac koji je sedeo na divanu imao je markantan izgled. Visok, suvonjav, sa velikim čupavim obrvama i belom bradom. Lice mu je bilo izmučeno od gladovanja i lošeg i napornog života. Doktor Savaranov je bio upečatljiva ličnost. Obratio sam pažnju na neobičan oblik njegove glave i izrazitu visinu. Veliki šahista mora da ima veliki mozak, pomislio sam. Ja sam bez sumnje video u doktoru Savaranovu drugog po snazi šahistu sveta.

Puaro se nagnuo prema doktoru.

- Gospodine doktore, mogu li da razgovaram sa Vama nasamo?

Savaranov je pogledao u svoju nećaku.

- Ostavi nas Sonja.

Ona se poslušno udaljila.

- I tako gospodine, u čemu je stvar.

Doktore Savaranov, nedavno ste postali naslednik velikog kapitala. Ako se Vama slučajno... nešto neočekivano desi, ko je Vaš naslednik?

- Sastavio sam testament po kome sve ostavljam svojoj nećaki Sonji Davilovoj. Vi, nadam se, ne sumnjate...
- Ne, ja ne sumnjam ništa. Međutim, Vi niste videli Vašu nećaku od vremena kada je bila dete. Ne bi bilo komplikovano da se neko drugi izdaje za nju.

Izgledalo je da je Savaranov ošamućen takvom predpostavkom. Puaro je nastavio:

- Za sada je dovoljno. Ja sam samo predostrožan. Sada mi je od Vas potrebna samo još jedna stvar. Opišite mi šahovsku partiju koju ste odigrali to veče.
- Kako to opisati?
- Znate, ja ne igram šah, ali predpostavljam da postoje različiti, već standardni načini, da se počne partija, kao na primer gambiti koji, kako mi je poznati, imaju i svoje nazive.

Doktor Savaranov je dozvolio sebi da se lagano osmehne.

- A, sada razumem o čemu pričate. Vilson je odigrao Špansku partiju, jedno od najperspektivnijih i najčešće igranih otvaranja u turnirskoj praksi.
- I koliko ste odigrali poteza kada se desila tragedija?
- Bio je treći ili četvrti potez kada je Vilson pao napred na sto. Bio je mrtav.

Puaro je, odmakavši se, nonšalantno postavio svoje poslednje pitanje, kao da je potpuno nebitno, ali sam ja shvatao da je zapravo suprotno.

- Da li je jeo ili pio nešto?
- Viski sa sodom, pretpostavljam.
- Hvala Vam doktore Savaranov. Ne smem više da Vas zadržavam.

Ivan se već nalazio u holu da bi nas ispratio. Došavši do dovratka, Puaro je zastao.

- Da ne znate ko živi ispod Vas?
- Ser Čarls Kingul, član Parlamenta, gospodine. Međutim, nedavno su iznajmili stan.
- Hvala Vam.

Izašli smo na ulicu osvetljenu jarkim zimskim suncem.

- Znate li Puaro, - rekoh – mislim da ovaj put niste bili na visini zadatka. Uveram Vas da vaša pitanja nisu mogla da postignu cilj, te da nisu bila prava.
- Vi zaista tako mislite Gastingse? – upita Puaro molećivim pogledom – Možda je tako. Bio sam zapravo veoma zabrinut. Šta bi ste Vi pitali?

Temeljno sam razmislio o pitanju i zatim sam počeo da izlažem Puarou svoja zapažanja. Slušao me je kako mi se činilo sa velikim interesovanjem. Ja sam govorio celim putem do kuće.

- Sjajno Gastingse, sve je duboko i temeljno proanalizirano, - reče Puaro stavljajući ključ u vrata i penjući se već stepenicama ispred mene dodao je: - Ali sasvim beskorisno.
- Beskorisno? – zadivljeno upitah ja, - Ali, ako je on otrovan...
- Aha! – uzviknu Puaro brzo čitajući poruku, koja se nalazila na stolu. – Od Džepa, kao što sam mislio.

Dade mi poruku, koja beše kratka i jasna. Nisu nađeni nikakvi tragovi otrova i ništa što bi ukazivalo na uzrok smrt.

- Sada ste se uverili da bi sva Vaša pitanja bila sasvim beskorisna.
- Kako ste uspeli da pogodite?
- “Kada delite karte pogodite verovatni rezultat”, citirao je Puaro uslove zadatka iz bridža na čije rešenje sam potrošio ovih dana puno vremena. – Prijatelju, kada Vi to uspešno radite to se već ne naziva pogađanjem.
- Nemojmo da filozofiramo – rekoh nestrpljivo. – Vi ste to ipak predvideli.
- Da.
- Kako?

Puaro stavi ruku u džep i izvuče belog lovca.

- Šta? – viknuh. – Zaboravili ste da ga vratite doktoru Savravanovu.
- Grešite prijatelju. Taj lovac o kome Vi pričate nalazi se u mom levom džepu. Uzeo sam njegovog dvojnika iz kutije gde stoji šah, pošto mi je domaćica ljubazno dozvolila da je pogledam.
- Množina od jednog lovca je dva lovca – rastegnuto izgovarajući poslednje “a” snizio je glas. Bio sam totalno zbunjen.
- Zašto ste ga poneli sa sobom?
- Prosto sam hteo da vidim da li su indentični.

Postavio ih je, jedan pored drugog, na sto.

- Naravno, sasvim su isti.
- Dopuštam da liče, ali ne treba neku stvar smatrati konačnom dok nije dokazana. Donesite nam molim Vas moju malu vagu.

Sa velikom pažnjom izmerio je obe šahovske figure i zatim se, uzbuđenog i radosnog lica, okrenuo.

- Bio sam u pravu. Pogledajte, bio sam u pravu. Nemoguće je dovesti u zabludu Herkula Puaroa!

Otrčao je do telefona i sa nestrpljenjem čekao da se neko javi.

- Ti si Džepe, govori Herkul Puaro. Organizujte praćenje sluge Ivana. Ne dajte mu nikako da vam isklizne iz ruku. Da, kako sam rekao.

Vratio je slušalicu na mesto i okrenuo se ka meni.

- Da li ste razumeli Gastingse ili ne? Objasniću Vam. Vilson nije bio otrovan. Ubijen je električnom strujom. Tanki električni provodnik prolazi sredinom jedne od tih figura. Sto je bio pripremljen unapred i postavljen na određeno mesto. Kada je figura stavljena na jedan od srebrnih kvadrata struja je prošla kroz telo Vilsona i ubila ga trenutno. Jedini dokaz je opekotina na levoj ruci, jer je bio levak. “Poseban” sto je lukava zamisao. Sto, koji sam ja danas video, je sasvim nebitan duplikat. Zamenili su stolove odmah nakon ubistva. Sve je donešeno iz stana ispod, koji je izdat, kao što ste čuli. Jedan od saučesnika se sigurno nalazio u stanu Savaranova. Devojka je agent “Velike četvorke” i ima zadatak da uzme novac Savaranova.
- A Ivan?
- Imam jak utisak da je on, niko drugi do poznati broj četiri.
- Šta?
- Da. Taj čovek je veliki glumac. Može da igra bilo koju ulogu.

Setio sam se naših poslednjih slučajeva gledaoca u ludnici, pomoćnika, učtivog doktora. Sve je to jedan čovek i sasvim različi ljudi.

- Pogubno, - rekoh na kraju. – Kako se sve uklapa. Savaranov je sumnjao da hoće da ga ubiju i zato nije hteo da igra meč.

Puaro pogleda u mene ali ne reče ništa. Odjednom poče da hoda tamo-ovamo.

- Da nemate slučajno neku knjigu o šahu? – upita me iščekujući.
- Čini mi se da negde imam.

Neko vreme sam tražio i kad je na kraju pronađoh, donesoh je Puarou. On se duboko zavalio u fotelju i počeo, sa izuzetnom pažnjom da izučava knjigu. Posle petnaestak minuta zazvonio je telefon. Podigao sam slušalicu. Bio je Džep. Ivan je napustio stan i sa sobom poneo veliki paket. Ušao je u taksi, koji ga je čekao i počela je trka. On je očigledno pokušavao da pobegne od svojih pratioca. Kada mu se učinilo da je uspeo da ih se oslobodi, dovezao se do velike usamljene kuće u Hamstedu. Kuća je brzo bila opkoljena.

Ispričao sam sve to Puarou. Gledao je u mene kao da jedva shvata o čemu govorim. Dodao mi je šahovsku knjigu.
- Pogledajte prijatelju. To je španska partija: 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5. Sada treba razmisliti o najboljem potezu. Crni ima nekoliko mogućnost odbrane. I upravo je treći potez belog, 3.Lb5, ubio Gilmora Vilsona. Da, upravo treći potez. Zar Vam to ništa ne govori?

Priznadoh da nisam imao pojma o čemu priča.

- Predpostavimo Gastingse da, dok smo sedeli ovde, čujemo kako su se otvorila i zatvorila ulazna vrata. Šta biste Vi pomislili?
- Pomislio bih da je neko izašao.
- Da, ali na istu stvar može se gledati na dva različita načina. Neko je izašao ili je neko ušao. Dve sasvim različite stvari. Međutim, ako je vaša predpostavka pogrešna, uskoro ćete otkriti protivrečnost koja će svedočiti o tome da ste pogrešili.
- Šta sve to znači Puaro?

Puaro je naglo ustao.

- To znači da sam tri puta ispao magarac. Brže, brže u stan Vestminstera. Možemo još da stignemo.

Požurili smo na taksi. Puaro nije odgovarao na moja nestrpljiva pitanja. Potrčao je uz stepenic. Na zvono i lupanje niko nije odgovarao, ali osluškujući mogao sam da razaznam čudan zvuk iz stana. U dovratku je bila poluga i Puaro ju je upotrebio.

Puaro je ušao u sobu. Jak miris hloroforma štipao nam je nos. Na podu je ležala Sonja Davilova, vezana i sa krpom u ustima, a veliko parče vate natopljene hloroformom zatvaralo joj je nos i usta. Puaro je izvadio vatu i trudio se da osvesti devojku. Uskoro je stigao doktor i Puaro mu prepusti devojku, a mene pozva u stranu. Od doktora Savaranova nije bilo ni traga.

- Šta sve ovo znači – upitah izbezumljeno.
- To znači da sam ja od dve mogućnosti izabrao pogrešnu. Sećate se da sam Vam govorio da je lako izdati se za Sonju Davilovu, jer je teča nije video mnogo godina.
- Pa, i?
- Nažalost tačna je i obrnuta predpostavka. Lako je izdati se i za teču.
- Šta?
- Savaranov je stvarno poginuo kada je počela revolucija. Pojavio se čovek koji se, tobože, izvukao posle proživljenih užasnih stvari i koji se tako promenio da su ga prijatelji jedva prepoznavali, čovek koji je imao sreću da nasledi ogromno bogatstvo.
- Ali ko je on?
- “Broj četiri”. Nije čudno što se uplašio kada mu je Sonja priznala da je prisluškivala jedan od razgovora sa “Velikom četvorkom”. Opet je uspeo da mi isklizne iz ruku.

Predpostavljao je da ću ja, kad-tad, neminovno stati na put lopovima i zato je poslao poštenog Ivana iz kuće sa paketom da bi nas zavarao, a za to vreme se sam iskrao iz stana uspevši do tada da unovči većinu vrednosnih papira koje mu je ostavila Gospoža.

- Ali, ko je pokušao da ga ubije?
- Njega zapravo niko i nije hteo da ubije.
- Kako?
- Moj prijatelju, pravi Savaranov je bio drugi šahista na svetu. Najverovatniji “Broj četiri” nije znao ni pravila šahovske igre. Prirodno, njemu nije ni padalo na pamet da igra meč. Sve je pokušavao da izbegne meč sa Vilsonom. Ali, kada to više nije uspevao – sudbina Vilsona bila je rešena.

Pošto je Vilson igrao špansku partiju “Broj četiri” je isplanirao da doće do smrti na trećem potezu, dok ne dođe do komplikvanije igre.

- Dragi moj Puaro, zar mi nemamo posla sa ludakom? Ja u potpunosti razumem Vaše zaključke i dopuštam da ste u pravu, ali ubiti čoveka samo da bi se do kraja odigrala uloga... Mogao je da nađe neki prostiji izlaz iz nastale situacije. Mogao je da kaže da mu je lekar zabranio da igra teške mečeve.

Puaro je namrštio čelo.

- Naravno Gastingse, - reče on – bilo je i drugih izlaza, ali nijedan nije bio tako ubedljiv. Pored toga, Vi polazite od toga da treba izbeći ubistvo, ali “Broj četiri” drugačije razmišlja, a ja se uživljavam u njegovo razmišljanje, što Vi teško uspevate. On uživa da u tom meču bude profesor. Ne sumnjam da je obišao nekoliko turnira da bi se pripremio za tu ulogu. Sedi za stolom i skuplja obrve, drži glavu između šaka a u sebi se podsmeva. Kaže sebi da je sve to što zna o šahu, ali je dovoljno. I naravno uživa u tome da može da predvidi potez Vilsona koji će ga ubiti. To je njegova psihologija.

Slegnuo sam ramenima.

- Dobro, recimo da ste u pravu, ali nikako ne mogu da shvatim zašto toliko reskirati ako to može da se izbegne.
- Rizik! – frknu Puaro – Gde je tu rizik? Zar bi Džep uspeo da reši slučaj. Ne. Da “Broj četiri” nije napravio jednu malu grešku, izbegao bi svaki rizik.
- Gde je pogrešio? – upitah, mada sam predpostavljao kakav će biti odgovor.
- Prijatelju moj, on u svojim planovima nije predvideo postojanje malih kvadrata sive materije u glavi Herkula Puaroa.

Puaro ima svoji prednosti, ali skromnost ne spada u njih.

Kulturno-sportski centar

Kulturno sportski centar RAD

IZ RADOVE ISTORIJE

rad 30 god

 

olimpijke

Dan gradjevinara Srbije

02 zajednicki snimak nagradjenih

Zanimljivosti

tabla